Olly Murs je bio samo običan momak od 25 godina iz Essexa. Radio je u call centru, ništa posebno na papiru. Ali imao je san kog nije mogao da se oslobodi — da postane pop zvezda, prodaje albume i postane neko važan.
Zato je otišao na audiciju za X Factor.
Pre nego što je uopšte otvorio usta, nešto se već dešavalo u toj prostoriji. Osmeh, stav, prirodno samopouzdanje koje nije delovalo uvežbano — ljudi su se smešili još pre nego što je otpevao ijednu notu.
Kada su ga pitali šta želi, nije okolišao. „Da budem pop zvezda, budem slavan, prodajem albume i postanem međunarodna superzvezda.“ Tek tako. Bez izvinjavanja zbog svojih ambicija.
Onda je krenula muzika. Superstition od Stevieja Wondera.
I Olly je jednostavno dao sve od sebe. Nisu bili u pitanju samo vokali — već i pokreti, namigivanje publici i čista radost nekoga ko radi upravo ono za šta je rođen. Publika je poludela. Simon Cowell se zavalio i rekao da je to bilo najlakše „da“ koje je ikada dao.
Nije pobedio u takmičenju. Završio je kao drugoplasirani. Ali njegov debitantski singl odmah je završio na prvom mestu top-lista. A kada je ponovo pevao Superstition u finalu, Cowell je priznao da je njegovo puštanje dalje bio najbolji rizik koji je ikada preuzeo.
Momak koji je nekada stajao na toj bini očajnički se nadajući trima „da“, na kraju je i sam postao coach u The Voiceu — sedeći u velikoj stolici i pritiskajući dugme za nečiji tuđi san.
